Evo sam se upravo vratio
sa vana mokar kao miš jer me kiša uhvatila na
pola puta. Bila je to jedna obična veče kao i
sve druge u Mostaru. Ali za stolom u kafiću
započela se jedna interesantna tema. Pričali
smo uopšte o životu ovde i šta nam to grad
nudi da bi nam bilo bolje (uglavnom ništa).
I
jedna tema je bila da li nastavit školovat se
vani ili ostat ovdje i magistrirat na nekom
fakultetu i opet radit neki bezveze posao za male
pare. Interesantno je da su svi neke patriote,
ali kad smo bolje razmislili ipak smo došli do
zaključka da u našem gradu nema perspektive za
mlade. Jer pogledajmo realno i shvatit će mo da
sada trenutno u Mostaru nema ničega što bi
mladima skrenulo pažnju od droge i od
besmislenog pijančenja po nekim feštama. Ja i
svi ostali znamo da će se situacija u gradu
popraviti i da će sve biti bolje, ali kada? Meni
neće biti potrebno kino ili neki strašni disko
klub u 40-oj godini, jer ću tada biti
definitivno star za takve stvari.
Ono što treba
meni i svim mladim u Mostaru je nešto gdje ćemo
iz sebe izbaciti sav višak energije i neki
revolt koji živi u nama (nemojte predlagati
radne akcije jer nisam mislio takav način
oslobađanja energije). Iako sam ostao u Mostaru
cijelo vrijeme rata i volim ovaj grad više od
svega ipak mislim da je Mostar postao pravo
mjesto za propucat se od dosade. Moj duh ne može
se smiriti u krugu od par kafića i godišnjih
partyija koji se održavaju samo u iznimnim
slučajevima. I upravo večeras rekoše bit će
HiP-HoP, Dance party u piceriji Art.
I haj fala
bogu pomislih možda i nije sve tako crno, ali
(uvijek neko ALI) muzika je bila tako tiha da smo
samo neprimjetno prošli tuda jer nismo bili
sigurni imali išta tu, a pitat nekoga jesmo li
pogriješili mjesto bilo je bezveze. Još jedan
problem u Mostaru, ali i u nekim drugim gradovima
poput Zenice i drugih, je to da se sva raja
pokupe kući do 10 sati.
Ali ipak da se vratim
temi sa početka priče, zar nije bolje otići u
neku zemlju u kojoj će cijeniti tvoje znanje i
tvoje potrebe i od tebe izvući maksimum. Otići
negdje vani i studirati je cool stvar, ali ipak
nije to to, imaš para, imaš dobro školovanje,
imaš prelijepu curu (jes da je njihova), ali
nemaš mostarske raje, nemaš raje sa kojom ćeš
se šupat i zezat.
Imat ćeš prijatelje koji će
biti sa tobom dok imaš para, a nemaš nikoga
kome se možeš izjadati i ko će ti dati savjet
kako da se ubiješ. I to je jedino što mene i
mnoge zadržava ovdje to je ono što nas veže.
Najbolje bi bilo otići odavde, završit fax i
vratit se ovdje pun para i uživati u stvarima
koje će se već do tada srediti u Mostaru. Ali
snovi su snovi a java je java, jer treba
izdvojiti pozamašnu sumu para da bi se povadile
mnoge vize, falcifikovale potvrde i na kraju
platila karta recimo do Amerike (tamo imam
rodicu).
Dosta ove silne depresije treba gledati
ljepšu stranu, vani kiša pada, je nahlađen,
treba učiti za razne predmete za iduću sedmicu,
pa zar ima išta ljepše (ha ha ha). U svakom
slučaju ako iko želi sa mnom diskutovat,
pričati sl. na ovu temu neka mi piše na mail
miran@mostar.ba
MIRAN ČERKIĆ 18/11/1999
